О књизи: 2012 / "Рус' дринкс фун. Не можемо да живимо без тога!" – ако је веровати легендама, управо је овај аргумент предодредио избор кнеза Владимира у корист хришћанства, које, за разлику од ислама, није забрањивало употребу опојних пића. Међутим, да ли вреди свести прекретницу руске судбине на историјску анегдоту? Уосталом, у словенској традицији, свето опијање није имало никакве везе са свакодневним опијањем – то је био свети ритуал, свети чин, дозвољен само на празницима и на бдењима, али строго ограничен у свакодневном животу. Као дар богова - сродан небеској ватри, живој и мртви води руских бајки - „Цар Јар-буен хмељ“ је уздигао човека у раван са бесмртницима, увео га у највише истине, отворио капије ка други свет да би се видело скривено и забрањено. Није случајно што је Црква осудила „опијање” („Нека пијанице не наследе Царство Небеско”), сумњајући у то не само као начин да се „напијеш и заборавиш”, већ као жртву прабоговима. Пратећи корене овог ритуала од старих Аријаца, Хелена и Скита до Германа и Словена, нова књига водећих историчара Паганске Русије не само да реконструише један од кључних руских митова, већ и обнавља ритуале свете опијености. аутентични рецепти за опојна пића наших предака.